Ljudi ne biraju. Njima je sve nametnuto. Od rodjenja pa do smrti. Pre svega, ne biramo kada ćemo i gde da se rodimo. Tako sam se i ja jednom rodila. Ovde. Da sam mogla da biram, to ne bi bilo tu. Moj mali grad, sve manji i manji, moj rodni grad, meni sve dalji i dalji. A volim ga, doduše, ta ljubav je urodjena. Ne želim da volim ovaj grad, ovo mesto, ove ljude. Potpuno sam iscrpljena, za bolju budućnost obehrabrena.
Gledam ga uplašeno.Potpuni stranac. Da li sam se ovde rodila? Da li sam ovde sve ove godine živela? Ako jesam, zašto me ovde nema? Ko mi je ubio grad? Ko mi je ubio lepotu detinjstva?
Dakle, tu sam, gde sam. Nemam gde biti. Moj mali grad. Počinjem ovde. O čemu? O svemu i svačemu.
Sve svoje pakujem ovde 
Kada sam počela da čitam prvi tekst, pomislila sam: ovaj blog ću isčitati do kraja.
Nažalost, i do kraja prvog jedva sam stigla i krivo mi je… lepa je ova ilustracija u pozadini, ali otežavajuća okolnost za nas sa dioptrijom. Msm, nije to nepremostiva prepreka, samo…izuzetan napor za oči.
Pozdrav.
Sviđa mi seSviđa mi se
Hvala Negoslava. Ja imam dioptriju. Citam bez problema. Svaka stranica, svaki tekst koji citate na racunaru ili telefonu mozete uvelicati. Hvala jos jednom na sugestiji.
Sviđa mi seSviđa mi se