Rekli su i zauvek govore
Autor: Samotnjak (☧)
Ništa u životu ne razveseljava tako kao kad nas gađaju, pa promaše. V.Čerčil
Pridružite se Pi Network-u
Prva digitalna valuta koju je moguće prikupljati besplatno preko mobilnog telefona. Aplikacija je potpuno besplatna ne troši bateriju i resurse vašeg mobilnog telefona.
Imaš telefon? Onda imaš i π. Pridruži se revoluciji sakupljam Pi novčića.
Da bi ste primili π kliknite na ikonicu 
Nakon preuzimanja i instaliranja aplikacije iskoristite moje korisničko ime “ libi73 “ kao pozivni kod. Pridružite se mom radnom timu. Nemate šta izgubiti.
Ne može se početi život ispočetka!
Čovek sam, uplašim se i ja života. Uplašim se onogo što on donosi. Ne, uplašim se onoga što on odnosi. Godina je prošla. Nisam ništa pisala, jer sam tragala. Osećam se isto, ali sam shvatila. Ne može se početi život ispočetka. Samo sam lutala, tražila odgovore na mnoga pitanja, pokušala da shvatim, da pozicioniram sebe i svoje želje negde gde ćemo moći da se razvijajamo i dosegnemo do savršenstva. A savršeni smo ako se ispunimo mirom. Dovoljno dugo nisam mirna.
Moja duša je nemirna i stalno u isčekivnju. U isčekivanju nečega što definiciju nema. Sreće. Sreća nema definiciju. Dakle, nema novog početka života. Nema.
Godina u kojoj nisam ništa pisala bila je teška. Za mene obična, kao i svaka druga. Mislila sam, nešto ću shvatiti. I to isto uhvatiti. Ali ne. Ništa nisam shvatila. Ni teške bolesti, povremene gubitke i razočarenja, ni nekoliko smrti ljudi koje sam poznavala…ništa me nije dotaklo, ništa me nije podstaklo, osim prolazne tuge, jer tražila sam svoj put….
Moj put da promenim život, ili makar nekolicinu sitnica koji ga čine, nije se otvorio. Ali to ne znači da neću prestati da ga tražim. Put koji tražim i koji već dugo ne nalazim je moj nedefinisani pojam sreće. Put kojim želim da nastavim noseći sa sabom ovaj život kojeg se uplašim. I kada mi nešto donese. I kada mi nešto odnese. Potreban mi je taj put sreće da na njega ponesem sve što imam. Sebe.
Meša Selimović – Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.
Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće. (Tvrdjava)
Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš. (Tvrdjava)
Zivimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveci. (Derviš i smrt)
A znam, zaboraviti ne mogu. Covjek je proklet i zali za svim putevima kojima nije prosao. (Derviš i smrt)
Ako hoces da uvrijedis, to je lako. Treba samo biti bezobziran. (Derviš i smrt)
Svaka nepravda je jednaka, a covjeku se cini da je najveca koja je njemu ucinjena. (Derviš i smrt)
A ako mu se cini, onda i jeste tako, jer ne moze se misliti tudjom glavom….(Derviš i smrt)
Život je zanimljivo rvalište u kojem jedni padaju, drugi pobjeđuju,a ne zato što su gluplji ili pametniji, već zato što su jedni nespretni, drugi lukavi. (Tvrdjava)
Nespretne ne treba žaliti, bili bi surovi kao i oni drugi, samo kad bi ih slučaj ili sreća bacili nekome na leđa.( Tvrdjava)
Ne treba se uzbuđivati ni zbog čega, i najbolje se svemu smijati, i paziti da ne dođes pod žrvanj. (Tvrdjava)
Ako nećes da budeš odozgo, pričuvaj se da ne budeš odozdo, i živi kako ti je volja (Tvrdjava)
A meni se čini da je strah najveća sramota ovog svijeta, i najveće poniženje čovjekovo. Izmahnut je nad njim, kao bič, uperen u grlo, kao nož. Čovjek je opkoljen strahom, kao plamenom, potopljen njime, kao vodom. Plaši ga sudbina, plaši ga sutrašnji dan, plaši ga vladajući zakon, plaši ga moćniji čovjek, i on nije ono što bi htio biti, već ono što mora da bude. Umiljava se sudbini, moli se sutrašnjem danu, poslušno ponavlja zakon, ponizno se smiješi mrskom moćnom čovjeku, pomiren da bude nakazna tvorevina sačinjena od straha i postajanja. (Tvrdjava)
Ništa čovjeku nije važnije od svog mira i od sreće koju sâm stvori. Zato je treba čuvati, tu svoju sreću, opkoliti je šančevima, i nikome ne dozvoliti da je ugrozi. Niko drugi neka me se ne tiče, život je surov, ljudi zli, i treba ih držati na odstojanju. Neka budu što dalje od svega što je tvoje i što ti je drago. (Tvrdjava)
Može li se početi život iz početka?
Neću. Znam da neću. Neću da živim život na način na koji ga živim. Ne zato što nisam srećna, već zato što želim drugačiji život. Želim drugačije mesto u kome ću da živim, drugačije okruženje, neki drugi jezik da govorim, neko drugo obrazovanje da imam, drugi posao, drugačijim ulicama da hodam i drugačijim rasporedom života da se zamaram. Možda neki drugi šablon, jer vidim da mogu, jer vidim da želim…
Nisam ja od onih koji kukaju, ne naprotiv. Ja sam zadovoljna, ali nisam. Postavim ja lepo sebi cilj i krenem. I dosegnem to nešto što sebi samoj zacrtam. Nekad se baš i namučim. Ne. Uvek se namučim. A onda opet cilj i opet rad „krv, suze i znoj“ i tako guram ovaj život koji ne želim da živim na način na koji ga živim.
Ma neću to tako. Želim novi život koji će drugačije da izgleda. U svemu, od rodjenja do danas. Može li se život početi iznova, ali dok si živ? Možemo li sebi da izaberemo neki drugi život i da živimo to što smo izabrali, na način koji smo izabrali? Možemo li da počnemo od početka? Sve što smo živeli do sada da arhiviramo i da počnemo nov život? Ovaj mi je poznat, predvidljiv, dosadan. Hoću drugi, jednostavno, hoću drugi život u kome nisam ova ja, već neka druga ja.
Znam, da će svako reći da čovek sam menja svoj život. A ne. Neću to. Ne možeš sam da doneseš odluku da život počneš iz početka. Možeš samo da menjaš postojeći i da se prilagođavaš njegovim zahtevima, kao i ljudima koji ga čine i koji su više nego u njemu. Neću da menjam svoj život. Hoću da ga zamenim. Život za život. Neki novi, neosvojivi, koji ima svoj početak. A može li se početi život iz početka?
Ako može, da se spremim i krenem tamo gde on počinje..
Samotnjak, zato što…
- Imam samo sebe, iza sebe i ispred sebe.
- Ne uklapam se u gomilu. Ili sam ispred ili kaskam iza. Nikad u njoj. A gomila je masa. Bezlična.
- Ne volim bezličnost.
- Ne volim haos.
- Posmatram sa bezbedne daljine.
- Nikad ne ćutim. Ne umem.
- Umem da slušam. Sebe.
- Lako napadam.Ne promišljam.
- Sama vijem svoje rane.
- Sama sam sebi kriva.
- Lutam.
- Tražim.
- Ne dvoumim se.
- Kažu, teška si. Pa šta.
- Imam svoj svet. Bez kineskog zida.
- Ja sam uvek u pravu, čak i kad nisam.
- Prihvatam brzo. Odbacujem još brže.
- Volim, al koga je briga.
- Voljena sam, čak i takva.
- Eto, zato. Tako mi se hoće.
Tu sam gde me nema
Ljudi ne biraju. Njima je sve nametnuto. Od rodjenja pa do smrti. Pre svega, ne biramo kada ćemo i gde da se rodimo. Tako sam se i ja jednom rodila. Ovde. Da sam mogla da biram, to ne bi bilo tu. Moj mali grad, sve manji i manji, moj rodni grad, meni sve dalji i dalji. A volim ga, doduše, ta ljubav je urodjena. Ne želim da volim ovaj grad, ovo mesto, ove ljude. Potpuno sam iscrpljena, za bolju budućnost obehrabrena.
Gledam ga uplašeno.Potpuni stranac. Da li sam se ovde rodila? Da li sam ovde sve ove godine živela? Ako jesam, zašto me ovde nema? Ko mi je ubio grad? Ko mi je ubio lepotu detinjstva?
Dakle, tu sam, gde sam. Nemam gde biti. Moj mali grad. Počinjem ovde. O čemu? O svemu i svačemu.
Sve svoje pakujem ovde 