Čovek sam, uplašim se i ja života. Uplašim se onogo što on donosi. Ne, uplašim se onoga što on odnosi. Godina je prošla. Nisam ništa pisala, jer sam tragala. Osećam se isto, ali sam shvatila. Ne može se početi život ispočetka. Samo sam lutala, tražila odgovore na mnoga pitanja, pokušala da shvatim, da pozicioniram sebe i svoje želje negde gde ćemo moći da se razvijajamo i dosegnemo do savršenstva. A savršeni smo ako se ispunimo mirom. Dovoljno dugo nisam mirna.
Moja duša je nemirna i stalno u isčekivnju. U isčekivanju nečega što definiciju nema. Sreće. Sreća nema definiciju. Dakle, nema novog početka života. Nema.
Godina u kojoj nisam ništa pisala bila je teška. Za mene obična, kao i svaka druga. Mislila sam, nešto ću shvatiti. I to isto uhvatiti. Ali ne. Ništa nisam shvatila. Ni teške bolesti, povremene gubitke i razočarenja, ni nekoliko smrti ljudi koje sam poznavala…ništa me nije dotaklo, ništa me nije podstaklo, osim prolazne tuge, jer tražila sam svoj put….
Moj put da promenim život, ili makar nekolicinu sitnica koji ga čine, nije se otvorio. Ali to ne znači da neću prestati da ga tražim. Put koji tražim i koji već dugo ne nalazim je moj nedefinisani pojam sreće. Put kojim želim da nastavim noseći sa sabom ovaj život kojeg se uplašim. I kada mi nešto donese. I kada mi nešto odnese. Potreban mi je taj put sreće da na njega ponesem sve što imam. Sebe.
Sve svoje pakujem ovde 